Znate svi da je ovo blog o putovanjima, gastronomiji i nekim lepim stvarima. I voleo bih da tako ostane. Međutim, jučerašnji dan (19.02.2021.) neću zaboraviti nikada. Po prvi put za svojih 27 godina sam osetio kako se Balkan ujedinio. Prvi put sam pomislio da između Hrvatske, Srbije, Bosne, Makedonije, Crne Gore ne postoje granice. Ujedinio nas je on. Veliki Đorđe Balašević. Svi koji me poznaju znaju koliko sam ga voleo i poštovao, što zbog pesama, što zbog jednog sistema vrednosti koji se odavno gasi na ovim prostorima. Zato me je jučerašnja vest strašno pogodila, kao da sam ga poznavao. Zapravo, ovo “kao“ i nije potrebno u prethodnoj rečenici, jer je Balašević bio dobro došao u svaki dom. U svaki dom koji je negovao taj sistem vrednosti. Đole je bio gospodin, pesnik, muzičar, kantautor, ali pre svega toga… bio je čovek.
I neka je ovo blog o putovanjima, ali imam mnogo toga, Balaševiću, da ti kažem…
Ujedinio si sve generacije
Uz tvoje pesme sam odrastao i jedino su one mogle da probude emociju u meni, pa i da se rasplačem. Više od 15 godina svakog januara ponavljam stihove „moj deda već dugo ore nebeske njive“. Ustvari, uz tvoje pesme su odrastale mnoge generacije. Ljubav prema životu i delu Balaševića se sa roditelja prenela na mene i brata, a mi ćemo to prenositi dalje. I koliko sam mogao videti na društvenim mrežama juče, situacija je ista širom regiona. Bio si jedna od najomiljenijih ličnosti širom stare Juge. Sigurno da je bilo i onih koji te nikada nisu volelo i o ukusima se ne može suditi i raspravljati, ali… što bi moj brat rekao „Ljude koji te ne razumeju oduvek sam smatrao budalama, i znam da sam u pravu. A onda sam shvatio da tebe ne može svako razumeti.“.
Uz tvoje pesme smo se radovali i slavili…
…zaljubljivali…
…tugovali…
…plakali zbog nemogućih ljubavi…
… i na kraju, uz tvoje pesme smo putovali kroz vreme. Vraćali smo se u ono doba kada je upravo onaj pomenuti sistem vrednosti još postojao.
Balašević: „Kad odem“
Hej, budi jaka ti,
Najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu.
„Kad odem“ – Đorđe Balašević
Juče nisi otišao samo ti, juče je otišlo mnogo više od toga. Cela Juga je juče izgubila nešto vredno, čisto, lepo, plemenito… Juče te je ispratio tvoj Novi Sad, Skenderija u Sarajevu, iz Zagreba su te pozdravili uz „бећарац“, a ti si poslednjim vozom sa stanice u Puli otišao. Zauvek. Mi ti nemamo šta zameriti, možemo se samo ljutiti što je taj voz po tebe došao prerano. Želeli smo da nam podariš još mnogo stihova i da još uživamo uz tvoje melodije. Juče je došao kraj jedne ere, a ti si ostavio neizbrisiv trag. Veći nego što će bilo ko od nas ostaviti. Za to je, Balaševiću, vredelo živeti.
Ne zameri mi ako je ovaj tekst samo nabacan, jer sam prepustio emocijama da ga napišu. Pa šta ako plačem, pa šta ako me je ovo užasno pogodilo, pa šta ako je ovaj tekst samo nabacan? Što bi rekli po drutvenim mrežama – može mi se. I neću se vraćati da ga čitam i ispravljam greške, neka ovo bude moj posvađani tekst kao što si ti imao posvađanu pesmu (možda je ljudi znaju pod nazivom izvini).
Za kraj…
Dušo slovenska, hvala ti za svaki stih i svaku rimu. Hvala ti za svaku knjigu; za lepu protinu kći, Vasu Ladačkog, provincijalku, Božu zvanog Pub, Bubu Erdeljan, za devojku sa „čardaš“ nogama, Eleonoru, Jaroslavu. Hvala ti što si nam okretao ringišpil u glavi, za Katrin, za uspavanku za dečaka… Hvala ti što mi i dalje verujemo da ćemo živeti slobodno. Veliko ti hvala u ime cele bivše Juge!
Mirno more ti želim, panonski mornaru.
Zbog tebe, ja (više) ne volim februar.
Nisi bio momak oko kog se diže larma,
al’ si bio faca,
i imao si šarma.
Možda grešim, al’ ja sam takvog dojma.
